ПЕТАК, 24. јун после подне. Спарина окупирала Београд. Напољу је 37 неподношљивих степени. На београдском тргу испред Дома синдиката, тик преко пута редакције "Новости", нигде никог. С времена на време прохуји по неки аутомобил. Авај, на том тргу, који је до недавно носио име Мракса и Енгелса, једино кочоперно штрчи споменик Николи Пашићу и подноси ову недаћу која је снашла житеље наше престонице. Стоји тако Баја и ћути... као да у себи размишља: "Овај... да... издржао сам ја и горе ствари. Било је мени топлије и код краља Милана, па краља Петра и његовог сина Александра..."
А та Пашићева ћутања понекад су била речитија од запаљивих и бомбастих говора његових савременика, који као да су имали потребу, за разлику од њега, да засењују простоту.
Било како било, али се нико на политичкој сцени, у историји Србије, није одржао тако дуго као тај Пашић. Мало се који наш политичар бавио својим занатом у тако компликованим временима, уз тако много политичких непријатеља и - са тако мало јавно изречених речи. Колико ли је вештине, лукавости и мудрости требало имати и опстати свих тих силних година, нарочито ако имамо на уму ону стару изреку "политика је курва."
ЊЕГОВЕ присталице су говориле "Зна Баја шта ради"! Чак и онда Баја нит је знао, нит шта радио.
"Баја једно каже, друго мисли, а треће уради!", гунђали су они који никако нису успевали да га истерају на чистину.
А његова узречица: "Може да бидне, не мора да значи", и дан-данас може се чути по кафанама целог света где је крочила српска нога. У тумачењу ових седам Бајиних реченица стигло се дотле да су оне заправо својеврсна интерпретација Ајнштајнове теорија о релативитету, примењених на ствари обичне и свакодневне.
И то његово ћутање, и тек по која изговорена реченица, преселиће се у легенду још за његова живота. Када је био на врхунцу политичке моћи у листу "Балкан", на целој страни, симпатично илустроване, појавиле су се анегдоте о лидеру радикала и председнику српске владе.
О ЧОВЕКУ који је сабрао и записао згоде и незгоде Пашићеве не зна се много. Потписао се као Никац од Ровина и кажу да је био сарадник Бранислава Нушића. Имао је истанчан сатиричан дух, који је нарочито показивао у својим оригиналним записницима са Црногорске скупштине. Пашића је педантно скенирао, посебно његов језик понет из родног Зајечара, и његову особину да ретко и тешко памти имена, и да врло често, расејан, не слуша људе шта му говоре, а не ретко говори шта било...
Тако је једном приликом у спору два радикалска првака требало је да пресуди Никола Пашић. Прими првога, саслуша га пажљиво, и каже му:
- У праву сте, господине!
Прими другога, саслуша и њега пажљиво, па му каже:
- У праву сте, господине!
Секретар који је ту био присутан, не издржа:
- Али, господине председниче, како сте могли једном да кажете како је у праву, и другом да кажете како је у праву? То нема смисла!
А Пашић, кажу, погладио је браду:
- Момче, и ти си у праву!
СЛЕДИ једна анегдота из Ниша - где је Пашић примио неког француског новинара, испричавши му ствари које су мирисале на европски политички скандал - каже како је, упитан, узгред, за крај, о личним и породичним стварима, Баја, мртав хладан, рекао погрешно име своје супруге. А на чуђење присутних, кад су новинара испратили, мирно објаснио:
- Па, кад сутра избије скандал, ја ћу да кажем како је штампа све измислила - ево, новинар не зна ни како ми се жена зове!
ШТА је Пашић рекао, кад је у"Балкану" видео ове, злобом зачињене "хуморе и спрдње" чији је био главни јунак, нигде није записано. Можемо да нагађамо и претпоставимо да би реченицу почео, као обично:
- Овај... знаш... јесте...
Најзад, не би смели да заборавимо и да је Никола Пашић инспирисао Радоја Домановићу, за једну од најбриљантнијих приповедака српске књижевности - "Вођу", у којој народ иде за "мудрим" старцем који ћути, све док, попадали на дно понора, не открију да је вођа слеп!
ЕЛЕМ, Никац од Ровина је бележио:
Чини ми се да је то било неђе у 1905. години. Била министарска криза и Краљ био поверио састав кабинета Пашићу. После дугог конферисања са политичким првацима, дошао Пашић да Краљу реферише о ситуацији.
- Каква је ситуација, господине Пашићу? упита га Краљ Петар. - Овај... онај... Величанство... ситуација је потешка и влада не може да бидне... овај... него морамо ићи у изборе на народ - одговори Пашић. - Ама зар опет избори, ако Бога!? Зар нема другог излаза? - рече краљ Петар који није волео честе изборе. - Овај... Величанство, јесте.. знаш... има излаз, али неће да изађемо - одговори Пашић.
МНОГЕ анегдоте су везане за Бајине сусрете са новинарима. На њихова питања шта има ново, најчешће је одговарао: - Не знам, нисам јутрос читао новине!
Када се једном приликом сусрео са дописником париског "Журнала", Француз га је упитао:
- Молим Вас, господине министре, ја бих желео да говорим Вама о једној хитној ствари! Молим Вас, кад могу доћи к Вама? упита г. Барби.
Пашић се мало замисли и после неколико тренутака рече:
- Овај... јесте онај... знате најбоље дођите сутра! -- У колико сати? - упита Барби.
- Овај... најбоље дођите, тако, знате... дакле, али само тачно најбоље између 8 и 12 на подне! - одговори Пашић.
Када је песник Милан Ракић први пут ступио у дипломатију, отишао је и представио се Пашићу.
- Овај... знаш онај... ја сам чуо да ти певаш песме у певање, али јесте онај... у спољну политику нема певање... него има да чуваш све у државну тајну, као што девојка има да чува... овај... пре него што се уда онај... рекао му је му Пашић.
ИАКО је, како бележе савременици, Никац од Ровина, био Нушићев савременик, ни њега није поштедео. За време анексије Босне и Херцеговине, Брана Нушић био је на познатим демонстрацијама, па у одушевљењу јашући на коњу, утера га у Министарство спољних послова. Истога дана, пред вече, посети Пашића др Мика Поповић, исприча му ток демонстрација и рече:
- Ово је, господине Пашићу, прилично неозбиљно.. ето, молим вас, Брана Нушић на коњу улетео у Министарство спољних послова.
- Овај... зар на горњи спрат!? - упита Пашић зачуђено. - Јесте, молим Вас! - опет потврди др Мика. - Овај... знаш... ја сам знао да он добро пише књиге, али овај... може да јаше коња, то нисам знао...
КАДА је ослобођено Скопље у балкански ратовима Пашић се запуто тамо. Обукао је војничку униформу и ставио шајкачу. Изгледао је врло лепо. У Скопљу пред црквом Светога Спаса, сусреће Пашић Велизара Јанковића и пита га:
- Овај... ти ли си, деме?
- Ја сам! - одговори Велизар. - Овај... јесте, знаш... ја обукао униформу, па не могу да те познам! рече му Пашић.
Начелник Министарства иностраних дела др Мирослав Јовановић улази код Пашића и саопштава му:
- Господине председниче, сада баш стиже вест да се догодила ужасна несрећа!... тамо је упаљена муниција... експлозија је ужасна... штета огромна, а и жртава има много!... - Е, овај... знаш није добро... него, овај... знаш, наредите да се бега од експлозију далеко, па ћемо после видети ко је погинуо па да му се помогне! - одговори Пашић.
У ОВИМ записима зачињени хумор није прескочио ни Митроплита Димитрија. Дошао тако он у Двор да Њ. в. Краљу честита Нову годину. Мало затим дошао и Пашић, па видећи митрополита скиде цилиндер, приђе му са осмехом, пружи руку и рече:
- Добар дан, Ваше височанство!... Како је госпођа са здрављем?
Митрополит збуњен принадлежностима Височанства и Госпође, вештачки се закашља и без одговора остави г. Пашића. 

СУДАР СА ТРАМВАЈЕМ
АУТОМОБИЛ у коме је био Никола Пашић сударио се усред Београда са трамвајем. И Баја је задобио озбиљнију повреду. Увече, код куће, дошао је да га обиђе Лаза Марковић, па га приупита:
- Ако бога, господине председниче, како се то догодило?... па зар шофер није могао окренути ауто на другу страну!?...- Овај... јес' знаш... шофер је ишао мало побрзо, па није могао... него знаш, онај... трамвајџија је требао да окрене на другу страну!... одговори Пашић.