УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

недеља, 14. децембар 2014.

П О Г О В О Р : ВРТ БЕЗ КРАЈА

Појавила се "Троглава антологија"  Миљурка Вукадиновића / Душана Стојковића и кренула на своје дуго путовање. (Добро је, ако нисте у овој антологији, значи да сте - живи!)


„Књига која не садржи противкњигу сматра се непотребном“
                                                                                                (Хорхе Луис Борхес)

Већ наслов поговора – синтагма  песника Слободана Ракитића – говори о незахвалној природи антологичарског посла и некој врсти природне несагледивости  понуђеног градива  која подразумева и мноштвеност песника и бројност и разуђеност ауторских поетика које су обележиле XX век. Антологичарски пројекат који је пред вама  нетипичан је и по много чему издвојен и различит од  релативно бројних антологичарских подухвата који су, на овај или на онај начин, испратили овај век, у издавачком погледу најбогатији и по броју ауторских наслова, разнородности  и квалитету  поезије, што не рећи отворено. А чињеница да у овом периоду српске поезије постоје песници нечитани, недовољно читани, непрочитани сасвим, недочитани, погрешно читани…тражила је један сложенији антологичарски захват, оригиналнији, природи поезије и амбицији састављача за што потпунијим сагледавањем примеренији. Наша антологија ништа не закључује. Она, уместо да закључава, отвара / откључава. Нуди нову слику. Окреће тумбе ону устаљену, запарложену, убуђалу стереотипију хронолошког ређања, па често и вређања доброг укуса, и критичког и читалачког...
Погледајмо (пре критичких увида и сагледавања и утврђивања естетске и поетичке конфигурације српског песништва  XX века)  у чему се овај наш антологијски пројекат апсолутно издваја од све бројнијих антологија које се појављују разним поводима, са различитих поетичких полазишта, па чак и без њих..
Наслов: ТРЕЗОР СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ.  По први пут овај термин, познат као економска категорија за складиштење драгоцености, препознаје се и користи као СКЛАДИШТЕ и САБИРАЛИШТЕ РАЗЛИЧИТИХ ПОЕТСКИХ ДРАГОЦЕНОСТИ – оних које имају национално важење и национални предзнак. Термин је састављачима послужио да схвате да је смисао читања, изучавања, нових тумачења, различитих увида принављање поетских драгоцености. Дати поредак сваки нови песник који се придружи већ умрлима нарушава, вредносно помера !
СТРУКТУРА И КОНЦЕПЦИЈА  ове најобухватније читанке једног века у српској књижевности је такође несвојствена и нова. Један век (двадесети) стао је и сагледан је у три антологије – отуда и допунски наслов  „Троглава антологија“ (нешто као троглава аждаја!)  Дакле, у првој 16 аутора са по 6 песама од којих две – дате курзивом – су амблемске, тј. суштински препознатљиве за поменутог песника. У тој су антологији врхови српске поезије двадесетог века. Од најстаријих до најмлађих. Од М. Дединца (рођеног 1901) до В. Деспотова (рођеног 1950). Наравно да има и неколико песника који су изборили неку врсту „неповредиве вечности“, рецимо Попа, И. В. Лалић, Миљковић, Раичковић, па и Бранислав Петровић и, природно придружен им у скори час, и Миодраг Павловић (преминуо 2014). Али, ту има и досад повремених, па и у овом контесту заобилажених и „непримећених“, као што су врсни песници Александар Ристовић и Србољуб Митић,  или Слободан Марковић који је углавном свођен под одредницу боем, па недавно придружен им Никола Цинцар Попоски (преминуо 2014). Посебно убедљиво и поетски избрушено освојено место имају они са „репа“ антологије Раша Ливада, Новица Тадић и Деспотов (рођени 1948, 1949, односно 1950). Треба поменути и да су Павловић и Попоски истисли Александра Секулића (рођеног 1937) и најмлађег Милоша Комадину (1955) и – наравно – променили слику и поредак! У антологији врхова је 16 песника са по 6 песама – укупно 96 песама за изузетно читалачко задовољство.
Друга антологија садржи 87 песника са по 4 песме – укупно 348 песама од којих је 87 „подцртано“ као знак распознавања песника. Од Драгана Алексића (1901) до Љупка Рачића (1971). Наравно, састављачи су уочили да скупина није монолитна и да има изразитијих песничких личности које траже да буду допунски естетски наглашене. Опет су се окренули идеји о врховима и установили две путоказне а разликовне категорије : доврхови и изненађења. На тај начин ствара се једно чврсто језгро српске поезије која мења општу конфигурацију и стилску и, посебно, вредносну. Не само благонаклони читалац примећује да је број песама које антологијски репрезентују песника уједначен: у првој антологији шест песама, а у другој четири. Намера састављача је била да се у задатом оптималном оквиру види и распон и интензитет поезије једног песника и различитост и особеност тематско-мотивска. Наравно да су аутори овог антологијског пројекта желели да успоставе стварнију поетску лествицу а не да неког песника „оптерете“ превеликим бројем песама и пренагласе његов песнички значај; „унапреде“ га у оно што није, како је то предуго чинио Павловић  у свом антологијском моделу који је сматран једним од најузорнијих потпуно непримерено издвајајући Попу из целокупног српског песништва од Светог Саве до данас! Више од рецимо Настасијевића, Растка Петровића и Црњанског заједно што је равно не мистификацији него правом злочину! Састављачи нису слепо преузимали већ антологизиране песме него су их и проналазили, потврђујући да свака генерација има право на своје виђење и на превредновање. Пажљиви читалац ће у „Прилозима“ наћи досад најпотпунији попис антологија од 1927. до данас које су антологијски вредновале и разматрале овај периода (прекоко 200!), а одмах затим, у „Коментарима“, могу утонути у разматрање десетак најкарактеристичнијих...
Тако је у ове две антологије заједнички именитељ поетички правац трагања од песника ка песмама. Утврђен је најпре лествичник поетских величина и припадност а онда претрага за разнородностима и ауторским својственостима. Тако је збир упечатљивих и препознатљивих поетских гласова доспео до броја 103 (16+87) а број антологисаних песама доспео до броја 454.
Трећа антологија је број песника увећала за постојећи збир. Тако смо стигли до 206 аутора а број песама је увећан за 103 песме.  Дакле, песама је укупно – 557! Овде је поетички принцип састављача био преко песама до песника! Неки други трагалачки двојац би могао да, пратећи већ овде опробане поетичке моделе, ласно, по свом естетском и читалачком искуству, да препозна „доврховне“ и „изненађења“, али сада не међу ауторима већ међ песмама!
Приметно је да је сваки песник испраћен и библиографијом објављених песничких књига чиме се омогућавају будућим тумачима даља истраживања упућењем на изворе.
Будући да је антологија насловљена као трезор аутори овог пројекта нису могли да одоле а да не прибегну једном поетичком изазову и да не прекораче Троглаву антологију (16 + 87 +103) па су придодали још 16 аутора (по  моделу рођење-смрт, песничке књиге) само са насловом одабране песме. Ако је читалац случајно зна тим боље по њега, уколико му је непозната дужан је да је потражи и по њој песника препозна. Иза тога у Трезору следи поворка од 78 имена (за тили час изневерен Павловићев број) где је, сем личног идентитета (живео од до), читаоцу и истраживачу препоручено да трага за поетским идентитетом и поетски легитимним песмама!
Укупан број песника у овом песмовнику тако се увећава  за 16 + 78 и стиже до магичног броја 300 ! И ту пројекат Вукадиновића и Стојковића не стаје – остаје отворен за допуну : новим значајним песницима који су обележели двадесети век и песмама које ће се памтити. Састављачи сматрају да би се ова књига, овај антологијски пројекат могао обнављати на сваку деценију допуњаван песничким именима која свој поетски опус завршавају.    
Састављачи су били отворени према свим правцима, поетикама, песничким жанровима, врстама песама, темама, мотивима, језичким и личним бојењима и одсевима... Дакле: и љубавна поезија и социјална (не кажемо јој „иш“ како је то учинио Миодраг Павловић у својој знаменитој антологији); и она са наративном потком, причалачка и песмопрична (рецимо Богдан Чиплић, Бошко Петровић, Младен Лесковац, Данило Киш, Иван Гађански...). Наравно, нису заобиђене ни песме у прози (Ристо Ратковић, Мони де Були, Љубиша Јоцић, Данило Киш, Мирослав Караулац, Иван Растегорац, Бранко Ђурђулов, Миодраг Перишић...) Са поемама су  пред вама Оскар Давичо, Ђорђе Јовановић, Јанко Ђоновић, Слободан Марковић, Данило Киш, Србољуб Митић,  Иван Гађански, Раша Ливада... Ретко смо посезали за одломцима. Навешћемо неколике примере: „Родослов“ Десимира Благојевића, Давичова „Хана“, „Марија Магдалена“ Николе Дреновца, „Звездара“ Светислава Мандића, „Записи о црном Владимиру“ Стевана Раичковића, „Бесмртна Песма“ Мирослава Антића, „Градилиште“ Бранислава Петровића. Ређе се дешавало да смо из вишеделних песама посегли за њиховим појединим деловима као што је то случај, рецимо, са поезијом Милице Костић Селем.
„Скривени“ песници – они којима песниковање није било централна књижевна активност такође су ту и дају посебну боју понуђеном поетском градиву. Међу њима су Владан Десница, Новак Симић, Данило Киш, Александар Тишма, Мирко Ковач, Милорад Павић, Саша Хаџи Танчић, Миодраг Перишић...
Из наших се читања и широких увода очитује да надреалисти, и поред несумњиве вредности појединих песника и појединих песама, нису једина авангарда, како су деценијама хтели, неуспешно, и искривљено, да нас убеде они сами, док су били врло утицајни и живи, и њихови апологети, и онда и сада.
Боемска поезија са широким реторичким, патосним или црнохуморним ударом видљиво је присутна је у свим аспектима – поглављима антологија који се могу и морају читати као различите антологије означене терминима АУРУМ, АРГЕНТУМ које су антологије песама, а преостала је и све оно што је наговештено иза ње антологија песама.
У антологији су и песме неколиких сликара (Оља Ивањицки, Леонид Шејка, Милић од Мачве). Ту је и глумац Љубиша Бачић. И рок певач Милан Младеновић.
Посебно су присутни наши писци из расејања, тзв. загранични писци. Међу њима и поприличан број и емигрантских писаца. Српски песници из окружења, региона, као и из бивших југо-република, сада  мањински писци, природни су део српске књижевности па су издашно присутни. Српски песници из Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе. Целокупан корпус српске лирике. Зашто бисмо међили оно што за границе не зна, и не треба, и не може, да зна! Уз њих, ту су и изузеци без правила: румунски песник Петру Крду написао је једну књигу песама на српском. Међутим, Милена Павловић Barilli ниједну песму није написала на српском језику, али јој је поезија драгоцена и овде је нашла своје природно место.
У књизи су само мртви песници, они са окончаним поетским опусом. Но, они су живљи од многих ногама мрдајућим који су запосили тренутно оне позиције које нису изборене реалном вредношћу њихова песниковања. Наша/е анточогија/е покушај је/су да се песници „ухвате“ у разноврсности, поетској другости њихова певања.
Песникиње видљиво постоје. Идући ка временима нама ближим осетније су присутне на песничкој сцени и поседују крупну поетску изразитост.
Овде је на делу превредновање. Елиотовски претрес поезије који се премеће – Богу хвала! – у протрес!
            Састављање ове антологије ишло је уз својеврстан кеч-ез-кеч-кен њених састављача. После стваралачког рвања дошло је до братског сагања. Књига се сложила. Обзнањујемо наше спискове, субјективне, не увек поклапајуће, доврховних песника (оних који су могли у антологији да се обрету да је листа златних била нешто шира, да је попустљивост друге састављачке главе била већа, да су имали нешто среће) и оних који су – за нас – били открића у малом, изненађења. (Песнике треба читати непрестанце, изнова и изнова; они се никад не могу прочитати сасвим).

CIP - стр.760.



















Ево, најпре, Миљурковог „каталога“:

ДОВРХОВНИ:                                          ИЗНЕНАЂЕЊА:
                                                                   

ЈОВАН ХРИСТИЋ                                   ПАВЛЕ ПОПОВИЋ
ЗОРАН МИЛИЋ                                       ТАНАСИЈЕ МЛАДЕНОВИЋ
СРБА МИТРОВИЋ                                  БОГДАН ЧИПЛИЋ
МИЛОШ КОМАДИНА                           ЗЛАТКО КРАСНИ
Александар Секулић                                Бранислав Зељковић
Иван Растегорац                                       Паун Петронијевић
Миодраг Станисављевић                         Велимир Лукић
Вујица Решин Туцић                               Драгољуб С. Игњатовић
Божидар Милидраговић                          Данило Киш
Марија Чудина                                         Бранко Чучак
Мома Димић                                             Тодор Дутина
Слободан Стојадиновић                          Гојко Јањушевић
Драгомир Брајковић                                Слободан Костић
Милан Милишић                                     Раде Томић
Скендер Куленовић                                 Татјана Лукић
Десимир Благојевић                                Љупко Рачић



Душанов следи:

ДОВРХОВНИ:                                         ИЗНЕНАЂЕЊА:

ЈОВАН ХРИСТИЋ                                  ЗЛАТКО КРАСНИ
ЗОРАН МИЛИЋ                                      БРАНКО ЧУЧАК
СКЕНДЕР КУЛЕНОВИЋ                       ВЕЛИМИР ЛУКИЋ
МИЛОШ КОМАДИНА                          ТОДОР ДУТИНА
Миодраг Станисављевић                        Светозар Бркић
Десимир Благојевић                                Бранимир Живојиновић
Марија Чудина                                         Данило Киш
Драгомир Брајковић                                Гојко Јањушевић
Слободан Стојадиновић                          Борислав Хорват
Мони де Були                                           Амбро Марошевић
Срба Митровић                                        Љупко Рачић
Радован Зоговић                                       Татјана Лукић
Божидар Милидраговић                          Бранислав Зељковић
Мома Димић                                             Паун Петронијевић                         
Радомир Продановић                              Драгољуб С. Игњатовић                                      
Милан Милишић                                      Павле Поповић
                                                        
Дужни смо на крају овог пионирског посла да признамо да је овај антологијски пројекат – ТРЕЗОР СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ (песници XX века) намењен обавештеним и професионалним читаоцима (професорима у настави и студентима),  а код обичних читалаца видимо како већ отвара читалачку знатижељу. 

         Миљурко Вукадиновић и Душан Стојковић

===================

     Молба Уредника
       Молим Вас да убудуће нове, тек одштампане књиге, шаљете директно поштом Уреднику "Заветина", на  следећу адресу:
Мирослав Лукић,180309 БЕОГРАД, Раковица, Улица Сердар Јанка Вукотића 1/13
      То јест: молим   Вас да их не остављете у књижарама, у удружењима књижевника, или у неким другим редакцијама....