УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

петак, 02. новембар 2012.

У ОГЛЕДАЛУ РИЈЕЧИ / Ранко Павловић





Дуње, Ивање, Радан; Река код Драганове куће
(Срба Игњатовић, Дејан Богојевић: Жива књига, Књижевни клуб „Бранко Миљковић“, Књажевац, 2007)           

Шта је рукопис? Пругаста мрља налик на реку са песком, шљунком и вијугавим коритом. Тако у пјесми у прози “Рукопис” каже Срба Игњатовић и томе додаје да су ту крива слова као изврнути пањеви, чији су кракови бесконачно шипражје и шеварје. То је, могло би се условно рећи, његово поимање књижевног дјела, књиге, умјетности и живота уопште.
И Дејан Богојевић, коаутор “Живе књиге”, на сличан начин (на истој страници; да ли случајно?) промишља живот и његов одраз у огледалу које се зове умјетност: Планине са мог прозора су црне. Планине са болничког прозора су зелене (“Боје планина”). Читалац “опоетизованог” погледа на “стање ствари” лако ће између колоритности Богојевићевих планина и ауторских графема Игњатовићевог рукописа пронаћи не само додирне тачке него и својеврсну подударност у одгонетању суштинских питања опстајања.
Игњатовићева и Богојевићева “Жива књига” по замисли и структури врло је занимљива: на свакој страници налазимо по једну пјесму у прози / кратку кратку причу сваког аутора; писана је, дакле, у “двогласу”, принципом “дописивања” лирског одговора на запитаности пред тајнама бескраја времена и простора. Свака та лирска творевина, и једног и другог аутора, неодољиво подсјећа на распукли нар југа из чијих зрелих пукотина ненаметљиво провирују у зрнца исконског памћења сабијене мисли и примисли, а упоредо с њима и емоције које кријепе притајеношћу и непосредношћу доживљаја.
Игњатовићеве пјесме у прози, најчешће аутопоетичког проседеа, својеврсни су разговорник између умјетника и његовог дјела и између тог истог дјела и његових реципијената. Јер, пјесников дангубни, сновидни, пророчки, заносни, исповедни и неумитни дневник  није ништа друго него алатка којом се уписујем у време. А шта је права књига? То је она књига коју можеш одрати, очистити, испећи и појести у сласт. Која ће ти и живот спасити ако си у крајњој невољи. Док целулоидна трака само привидно, привремено мења изглед ствари, дотле треба  само отрести прашину с књига, са тих требника у платну и са залтотиском, са старим слогом, треба духнути по тим прашњавим опусима да би се видело како све то лети.
Док кроз живот носи црну шуму свог дјетињства и на сведеним крокијем осликаном платну запамћеног завичаја препознаје вука из дјечјих снова и сновиђења, док о Вожду приповиједним реквизитаријумом исписује лирску сторију а Мендељштамов менуиет брзописом записује на снијегу, Срба Игњатовић несебично свјетским антологијама пјесама у прози нуди “Камен”: Прекрасни камен у погрешним рукама! Како неумесно, како припросто коришћен. Воде то чине много боље, јер немају предрасуда, и јер је понорна њихова свест.
Дејан Богојевић дотле прозом “Излазак сунца у том селу” подастире пред знатижељног читаоца образац кратке приче. У мање од десет штампаних редака сабијена је фабула широко засноване приповијетке или кратког романа. У њој сусрећемо све што је потребно: радњу, ликове, амбијент, временски оквир, описе природе, догађаја и стања људске душе. И, надасве, драматику без које неме ни опоетизоване прозне творевине. Зна аутор да би то све било узалудно без оног изласка сунца на крају приче. Иако ни ова “цртица” није лишена лирског набоја, још упечатљивије пјесничке слике сурећемо у “Насеобинама”, које би могле бити образац за пјесму у прози (нијема, жмиркава, седефна ноћ; сјене које премрежавају долину тмином; оштре бодље тек рођене росе; недозрела пуцања гњилих плодова), док је “Плави камен” примјер срећне симбиозе пјесме у прози и кратке кратке приче.
У оном нару који се распрснуо под врелином зрелог јужног јесењег сунца, лако ћемо распознати Богојевићеве живе слике, тек назначене неупадљивим па баш зато снажно утиснутим бојама аутентичног рукописа.
Умјесто било каквог другог закључка, можда је довољно рећи да читалац, ма колико се трудио да устраје у својој накани (ако му је то уопште потребно), у “Живој књизи” неће наћи ниједну сувишну ријеч. 

______ Извор : "ДОЧИТАВАЊА". - Ниш, УНУС МУНДУС, 2012.

Нема коментара: