УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

петак, 20. март 2009.

Tomašević, i paradoksi (Osvrt, 3)


Sastavljajući konačno izdanje antologije srpske poezije 20. veka (verujem da će ta knjiga u dogledno vreme biti i štampana), vratio sam Tomaševića sa čitavim nizom pesama, preuzetim iz knjige Plodovi pohoda... Kod drugih autora sam smanjivao broj pesama, a neke sam morao izostaviti, tj. prevesti u Antologiju opalog lišća. Kod Tomaševića sam povećavao, mirne duše. U toj antologiji, Antologiji opalog lišća, ili antologiji pesnika koji su otpali kao lišće sa drveća od konačnog izbora, ima i pesama samog Tomaševića, ali iz prvih izdanja Nesebičnog muzeja, kao i pesama njegovih izdavača i rezenzenata.

Nisam uvrstio u antologiju (mislim na konačno izdanje) (a mogao sam) Tomaševićevu pesmu Kada umrem biće mi žao samo pisanja, pa je ovde izdvajam, zbog prvih dvanaest stihova, kojima započinje ta pesma. Pravi pesnik tako govori, misli, oseća, piše: Pisanje je nepoznanica. Ono piše / sa vama, gde god da ste vi pišete, / ako je ikad nešto u vama odlučilo da piše / ono piše i sve je već zapoćeto mnogo / pre nego što ste seli da pišete i onda / dolazi ono najvažnije : jezička zamisao / jedna jedina prava, istinska ravan upravo / kao stvorena za to o čemu ste želeli da pišete / i - knjiga je završena..." (str.152)

Možda Tomašević nikada više i ne napiše ovakvu knjigu, kao ovu? Ništa strašno. Teško je ponovo napisati takvu ili sličnu. A ostaće zapamćen po njoj, i treba, po njoj bi bio zapamćen samo da je nju napisao jedino.

Mogao sam mu dodeliti književnu nagradu Drvo života, za minulu godinu, 2008, nenovčanu i korektivnu književnu nagradu, koja se dodeljuje posle dvih drugih nagrada u srpskoj književnosti, i verovatno bih to i učinio, da me nije spomenuo u jednom od svojih eseja, nedavno. Tomašević nije me povredio, ne. I baš zato, nije dobio ovogodišnju nagradu Drvo života, da ne bude po naški ja tebi kneže ti meni serdare, ali neće je ni neko drugi dobiti, jer književne nagrade u minuloj godini nečemu drugom služe. Protekla godina je u srpskoj literaturi, osim par izuzetaka, bila prosečna, i proseku je data prednost, kao i obično, u našim književnim parohijama.

Kao antologičar, učinio sam za pesnika Tomaševića ono što je trebalo učiniti. I to je dovoljno.

Učinio sam to, da se zna, ne očekujući nešto zauzvrat. Jer ja to, ni sada, a ni pre nisam očekivao. Pošto mi trgovina te vrste u literaturi nikad nije bila svojstvena. Na drugoj strani, Tomašević, kao kritičar i znalac, o meni kao autoru, pesniku, proznom piscu, esejisti, nije napisao nešto posebno. Koliko znam, to je kraće od vrapčijeg kljuna, rečenica, jedna jedina, ... Ali tako je to u litearturi. I vrsni duhovi često nemaju vremena za prepoznavanja, ovidljavanja, zastajanja i osvrtanja. Savremenom srpskom literaturom vladaju neki drugi impulsi, parametri, "zakoni", (t)okovi. Tomaševiću, zaboga, ne prenemažite se; zar je važno (kada budete otišli na put bez povratka) čega će Vam tada biti žao?Zar samo pisanja? A ko Vam sada brani da pišete?... Šta ili ko to u vama omalovažava "pesničke grobove iz proteklog veka" (str. 102, pesma Učio sam kod velikog Čarlsa Bukovskog, zar samo kod Bukovskog?) Razmislite...


(M.L.)

1 коментар:

Pra Milan od Lužice је рекао...

"Ali tako je to u litearturi. I vrsni duhovi često nemaju vremena za prepoznavanja, ovidljavanja, zastajanja i osvrtanja. Savremenom srpskom literaturom vladaju neki drugi impulsi, parametri, "zakoni", (t)okovi."

Miroslav Lukic