УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

четвртак, 19. март 2009.

Šta znači naslov pesme "Basic Tomašević"?/ Osvrt (2) / M. L.

Nadvada. Radan. Fotografija Mirjane Sokolović



Šta znači naslov pesme "Basic Tomašević"?


Osnovu, bazu jednog pesnika, jedne sudbine, jednog razvoja? Ili osnovno polazište, elementarno, najnužniju, bazičnu šemu za razumevanje?Na prvom je mestu u knjizi, najboljoj knjizi Tomaševića, najboljoj po tome što ima veliki broj odličnih pesama, pesama koje ne okoliše, koje ne izbegavaju stvarnost i istoriju, i koje o sudbini i egzistenciji i postojanjum govore odrešito, oštro, opominjuće, iz ambisa jednog razvoja i gorčine, iskustva. U prvih devet stihova spomenute pesme, Tomašević je napisao, izrekao dovoljno o sebi, pa i o onom što se ne može videti na prvi pogled iz njegove Beleške o sebi. Tu ponekad ima i neka sirova reč, reč sirove poezije, koja štrči ("pizdeo je Bukovski", na primer); ali tu je dato jedno nesumnjivo svedočanstvo, smer, dokaz o nepristajanju i nepridruživanju. Sledeća pesma u toj knjizi, vrsnoj, aktuelnoj (biće aktuelna za dugi niz godina u srpskoj književnosti! verujem), "Ali je, moižda, bilo i drugih puteva", počinje ovim stihovima: Ali da je ipak možda bilo drugih puteva / to nisam znao, to se nikad ne zna unapred,/ jer bilo koji put vodi baš tom putu izabranom-neizabranom, koji je uvek najbolji / makar se moglo poći drugim putem koji je bolji / od najboljih..., i možda su ti stihovi odbrana onoga što je pesnik izabrao ili od čega je bio izabran? Negde davno u maldosti pesnik je imao literarnih simpatija, kojih se sada odriče, kao zreo čovek, u drugim pesmama, u bibliografskim osvrtima... Ponekad to može izgledati nepravedno prema uzorima, a možda im se na taj način daje simboličnije dužno priznanje? No to je sad nevažno, jer ova Tomaševićeva knjiga odskače opštim usmerenjem, kao što su u svoje vreme odskakale u srpskoj književnosti knjige jednog drugog srpskog pesnika, nešto mlađeg, ali srećnije ruke, jer se u srpsku savremenu književnost "probio" knjigama koje su smatrane u to vreme i zrelim i hrabrim. Reč je o Aleksandru Lukiću (1957, Požarevac). Najnoviju Tomaševićevu knjigu određuje "basic" prve pesme u toj knjizi; koja u stvari dotiče ono sudbinsko, ono što je stečeno i overeno potpisom iskustva, sudbine, belegom evanđelja. U pesmi Plačući nad jevanđeljem (poslednja pesma u ovoj obimnoj i vrlo, vrlo ujednačenoj knjizi) Tomašević veli: Nisam oglodao svoje srce / životom. / Još verujem da sam živ među živima (str 194). Što znači da je ostao veran poeziji, a ne istoriji, poeziji, koja po njemu budi u život mnogo toga... Jednostavno, ovom pesniku je bila zadata sudbina da uđe u pobunu i sukob sa svim onim literatorima u okviru srpske književnosti zarobljenim himerama i fatamorganama istorijskih šema i kukavičkih izbegavanja savremenosti i života, teškola i težine sudbine postojanja.


Poezija budi u život
što je istorija odavno ubila
piša po starim navikama
spušta rajferšluse do dna bića
kupa sopstveno svetlo u mraku
nikada nije prozaična
i kada je za državne praznike
muljaju mamlazi
kada je potežu na slavama
ispisuju na umrlicma
driblaju na sahranama.
Poeziia budi u život ono
što su stoleća ubila
i kada ćuti o poslednjim stvarima
ne napušta nas
rascvetava stare godine...
itd.

Bila je očekivana jedna ovakva pobuna u srpskoj poeziji i kritici, kakva je Tomaševićeva, lepo i kamerno, oglašena u njegovoj najobimnijoj i najboljoj najnovijoj knjizi, koje se samo jedan kritičar prisetio (u "Novostima", Mandić). Tu pobunu možemo videti kako u pesmi KNJIŽEVNA KRITIKA I KENJAŽA (Pesnikov pristup), ali i u pesnikovim esejima, kritikama, naročito onim koje će etiketirati kao "negativna kritika". Kakva je danas druga književna kritika moguća, s obzirom na strahovitu filokseru koja je zahvatila sve uticajnije srpske književne parohije?

Pišući, ovaj pesnik i kao kritičar i kao pesnik, ne - da upotrebimo njegov sirov ali primeren izraz - "kenja". Тo neka rade drugi. Oni koji nikada nisu imali dovoljno ćutanja, skromnosti, beskonačnih uzdržavanja, ni veliki karakter, reči kojima pesnik zaključuje ovu spomenutu pesmu. Tomašević je umuknuo


...pred mogućnostima kenjaže o poeziji
pošto su sve mogućnosti kenjaže ostvarene
s tim da i svaka od njih jeste jedna od tih
mogućnosti.
Ako pesma postoji
ali je nesaznatljiva
nije verovatno
da ona pobuđuje toliku kenjažu
samo svojim postojanjem
i nesaznatljivošću
nego zato što
ona nije ni za koga
i za svakog
što je mogu svi pisati
i o njoj pisati
bilo da „nešto misle" i „osećaju"
bilo da nikad nisu mislili
i ponešto ponekad „osećali"
i stoga
ne kenjajmo
više o tome...




Dobre pesničke baze u srpskom pesništvu obnovljene su i obnavljaju se Tomaševićevim "basikom".
To treba reći jasno i glasno, zato što se u ovoj literaturi, savremenoj, suviše gladi da ne kažemo šta, nekim bivšim pesnicima, koji su tobož živi, ali su izgleda sahranjeni još onda kada su ih primili u SAN, kojom dominiraju pisci, precenjeni, nametnuti...



(M. L.)


1 коментар:

Анониман је рекао...

Molim Vas,
Da mi ne saljete ubuduce Vase agresivne i neumesne opservacije, jer ću Vas prijaviti Vasem serveru. Nemam nikakvih obaveza prema vama.
JZ
From: ???? ??????
To: j47zivlak@sbb.co.yu
Sent: Thursday, March 19, 2009 8:19 PM
Subject: [Несебичан музеј] Tomaševic: Basik.../ Osvrt (2)