УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

среда, 13. фебруар 2008.

Антологичар М. Лукић - месечева линија


Ево шта је Лукић написао сам о себи (негде при крају антологије НМ, 4. издање, стр. 929):

"Лаж води право у смрт.

Најдуховнији. И други. Они први као да су нестали, не видим их, или их све манје виђам међу песницима, писцима. Оних других има доста, можда више него што треба?

Најдуховнији људи, као најснажнији, налазе своју срећу тамо где би други нашли њихову пропаст: у лавиринту, у окрутности према себи и другоме, у покушају; њихово задовољство је самосавлађивање: код њих је аскетизам њихова природа, потреба, инстикт. За њих је тежак задатак привилегија; играти под бременом које друге гуши, окрепа. Сазнање - облик аскетизма. - Они су најчаснија врста људи: то не искључује да су најведрији, најљубазнији. Владају не зато што хоће, већ што јесу; није има дато да буду други. - Други: то су стражари права, заштитници поретка и безбедности, то су отмени ратници, то је пре свега краљ као највиша формула ратника, судија и одржавалац закона. Други су извршни орган најдуховнијих, најближи њима, који на себе узимају све грубо у раду владања - њихови пратиоци, њихова десна рука, најбољи ученици њихови (Ниче).

Најдуховнији су побегли од светлости, чим их све ређе виђам. ДРУГИ немају шта да ми кажу. Кад не могу да их избегнем и када морам да их саслушам, чини ми се да говоре као мртви.

Не: мртви су много одређенији и јаснији. А ствари, које су надживеле своје власнике и сопственике, десет пута говоре јасније. Волим када ми диктирају у перо, и све чешће то бива по месечини - тако теку две паралелне линије, оног што се пише и сенке месечеве. Чак и не треба да ми диктирају: довољан је шапат, шушкетав као ход бубашваба. Не јурим их, не палим светлост да их отерам, очекујући да донесу неку од вести о својим суседима, оним најдуховнијима.

Али само је једна бубашваба шушкетаво изустила познати Пиндаров стих: Ни по земљи ни по води нећеш наћи пут који води Хиперборејцима...

Била је крупна и сјајна, највећа бубашваба коју икад видех. Једна од оних што је живела у ко зна каквим пукотинама, не међу модерним врлинама и другим јужним ветровима.

Месец је неочекивано пробио тамне тешке небеске драперије и обасјао својом светлошћу све докле је поглед допирао; и месечина је покуљала кроз отворен прозор и врата као пљусак мириса расцветаних бокора јасмина; бубашваба је полако нестала у пукотини из које је измилела; сетио сам се да је већ Пиндар знао да Хиперборејци живе с оне стране севера, леда, смрти; и пошао сам за месечевим сенкама и линијама, меким и пригушеним као сјај махагонија. Одлазим коначно од модерности од које су се многи разболели, од гњилог мира, кукавичких компромиса, од све врле нечистоте модерног Да и Не, пут уметности махагонија.

Одлазим да слушам све ствари које су надживеле своје власнике и сопственике, да запамтим сваку реч, и пошто је обиље, напрезање и прибирање снага већ било иза мене, ја сам напредовао стрпљиво и лако, месечевом линијом (наше подвлачење С.М.Г.), тамо: где је наш живот, наша срећа...

Осврнуо сам се неколико пута и учинило ми се да том месечевом линијом гази још неколико прилика, али били су далеко да би им могао разазнати лица... (...)

То је Лукић написао о себи, као антологичару, током 1999-2000. године и хвала Богу да је написао! На основу тих редова може бити разумљивији, као антологичар другима, и сада, и кроз време...

На основу ових редова оцртава се необичан профил антологичара, писца будућности, скоро непознатог, непротумаченог, н е п р о ч и т а н о г...





Антологија ОПАЛОГ ЛИШЋА

Прво издање Антологије ОПАЛОГ ЛИШЋА било је објављено, својевремено, као интернет издање на Вебу Заветина, и оно више није доступно.
Ово, друго, издање на слици, објављено је крајем 2006. године, као дигитално, на ЦД Вечити чудесни коренови, у оквиру Сабраних радова М. Лукића, као 11 књига. Оно има обим 432 стр.Ћир.
У ово друго, тзв. сачувано издање, укључено је све оно што је Лукић искључио из своје антологије Несебичан музеј, као и из Антологије ФЕНИКС.
Као антологичар и критичар, Лукић је и оно што је искључивао из две своје антологије, није сасвим одбацивао, уверен да су у српској култури и с к љ у ч и в а њ а, одбацивања и игнорисања давала погубне исходе. Чињеница је да у српској култури и књижевности нема- нема - како је Лукић уочио и то јавно истакао - ваљанијих, релевантних, отрежњујућих, реалистичких студија о српској култури 20. века. Лукић је на ту околност указивао, не само у својим романима, чланцима по часописима, у предговорима својим антологијама, поводом оцена појединих песничких опуса, већ и у књигама својих есеја Уметност маховине, Канал ФИЛТРА I, Рушење дућана лажи, а посебно у часописима Трећа Србија, Уметност махагонија, и др.
Негде у Архиву у оснивања (додатак антологији НМ, 4. изд.), Лукић је записао следеће и то подвукао:"У српској култури и књижњвности има много средњака и средњаштва - никада не треба подцењивати њихове предности...Социјализам је искварио неколико генерација; многи су помрли не схвативши ту једноставну и страшну истину...Лицемерје и бескрупулозност су ужасне ствари; почивају на стубовима двехиљадугодишње културе лажи...Књижевна критика је огрезла у свему томе.Политика је огрезла у томе, јер је болесна од свога недостатка храбрости..."
Лукић је давао аргументацију, коју су тешко прихватали и песници и критика, па и обични читаоци... У суштини, Лукић се одважно одлучио на стваралачки потез који ствара данас много непријатеља, али сутра неће бити тако.
Антологија ОПАЛОГ ЛИШЋА представља оно отпало у Лукићевом избору...


Антологија ФЕНИКС



Треће, тзв. "коначно издање" Антологије ФЕНИКС објављено је крајем 2006. године, у издању Едиције ЗАВЕТИНЕ на ЦД Вечити чудесни коренови, у оквиру Сабраних радова М. Лукића, као 10 књига. Ово издање има обим 180 стр.Ћир.
"...Српска култура и поезија 20. века обликовала се на отпаду и ђубришту, ушавши у Лавиринт, из кога је врло мало, врло мало стваралаца сматрало да вреди да изађе на видело и можда је то пошло за руком (не до краја) само неколицини?..." (одломци из увода у антологију)
То је једна од најстрожијих антологија српске поезије 20. века у којој је заступљено око 60-ак аутора. Ми верујемо да ово није коначно издање; тј. можда ће се, кроз коју годину и појавити коначно издање ове књиге, које ће вероватно бити редукованије, можда са петнаестак-двадесетак имена?
Прво издање ове књиге објављено је као библиофилско у 250 примерака (Београд, 1998) и представља библиофилски раритет. Друго издање, објављено је у оквиру Дела Мирослава Лукића, штампаних 2002. године.
Треће издање може се још увек набавити директно од Едиције Заветине http://www.zavetine.com
Ово издање је сасвим прећутано. Оно је омражено у српској књижевности, због тзв. своје "строгости", иако то није најстрожији облик антологије српске поезије 20. века. По уверењу самог састављача:"Ми нисмо имали књижевних генија међу песницима. Више је било самозванаца, чак знатан број залуталих у књижевност. Као народ, у 20. веку имали смо научника песничке имагинације, генија Николу Теслу, који је имао своју тајну, коју је проникнуо, наслутио Винавер, књижевна величина првога реда..."

уторак, 12. фебруар 2008.

Трећи Регистар као посебна књига


5. издање Несебичног музеја, као што је речено, публиковано је као посебна књига, али  без тзв. Трећег регистра (Архива Несебичног музеја).
Трећи Регистар 4. изд. Несебичног музеја штампан је први пут као посебна књига 2003. године, тј. као дигитално издање, под насловом Канал ФИЛТРА, и други пут, као дигитално издање, тј. 4. књига Лукићевих Сабраних радова публикованих на ЦД Вечити чудесни коренови 2006. године.
У овом Каналу ФИЛТРА, својеврсном Додатку Архива Несебичног музеја, има много тога корисног, пре свега, за будуће састављаче антологија српске поезије 20. века. Јер антологија никада није довољно. Верујемо, да ће се временом појавити нови састављачи, који ће идући Лукићевим трагом, доћи до нових открића, чињеница, аргумената, које су неопходне ради вредновања и превредновања у српској књижевности...

Шесто издање НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА



Шестом издању Несебичног музеја претходило је 5., публиковано дигитално на основу 4, али измењено.
Због превеликог обима књиге, Лукић је књигу поделио у две посебне књиге. Прву, као ову на слици, чинила су прва два регистра књиге. Обим ове књиге је 488 стр.
Трећи Регистар је штампан као посебна књига под насловом Канал ФИЛТРА.
Понеки песници су изостављени, искључени из 5. односно 6. издања. Али су исти песници укључени у једну сасвим нову Лукићеву антологију - Антологију опалог лишћа.
Коначно је у Несебичном музеју нашла уточиште поезија 133 аутора 20. века.
Шесто издање НМ објављено је у оквиру Лукићевих Сабраних радова на ЦД Вечити чудесни коренови ...Објављено је у ПДФ.

Четврто издање НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА



Четврто издање Несебичног музеја публиковано је као дигитално издање на основу штампаног трећег издања. Оно је публиковано на ЦД Архив трговаца светлошћу у оквиру Лукићевих сабраних дела, 2003. године. Ово издање публиковано је у ПДФ.
Састављач је, записао, покушавајући да одреди шта је у ствари оно што је покушао. Да ли је то Фатаморгана оног Замка Леонида Шејке, или је ова књига понајближа критском Лавиринту у чијем је средишту царовао минотаур, кога је Данте замислио (како рече Борхес) попут бика са главом човека у чијем су каменом сплету залутале толике генерације, а понајвише она задојена позитивистичким схватањем?
... Састављање Несебичног музеја за Лукића је било, као писца, додали бисмо с пуним правом, и један од начина изласка из лавиринта српске књижевности споменутога периода... Том књигом је започело дуго чекано превредновање...
(На слици: ЦД Архив трговаца светлошћу)

Треће издање НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА



Ово издање је објављено као 4. књига Дела Мирослава Лукића: 32 наслова у 35 књига - Опус Н 1 УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА, крајем августа 2002. године, на 944 стр. формата 20 х 12 цм.
Издавач је 3. издање најавио као "капитално... Ова капитална књига се објављује без материјално финансијске потпоре ма ког инвеститора!!!"
Како да помогнете правим иудавачима, иза којих не стоји никаква моћ, поготову не она у тами, ни политичка, ни конфесионална, нити било који други монопол? - пита уредник овог издања.
Не чезните за бесплатним књигама и часописима, јер онда сањате о пропасти истински независних издавача!!! - пише на 2. стр. овог издања.
Ово 3. издање има поднаслов: Антологија поезије 1900 - 2001. Треће српско издање. Прегледано, допуњено, и нешто измењено...
Шта је допуњено и измењено? - Ово је, да одмах кажемо, најобимније издање, и баш зато врло корисно за будуће састављаче сличних подухвата. У суштини, НМ је задржао склоп 1. и 2. издања, с тим што је сада обухватио читав 20. век српске поезије (у најширем смислу речи). Ово издање има 3. дела: Регистар I, који обухвата обиман предговор састављача; Регистар II, који садржи АЗБУЧНИК трагедије људског постојања и утопија. Сфера мистике: Трансфер из Складишта: Сектор 1 (поезија, 1900 - 2001). Овај Азбучник садржи избор из опуса 153 песника. Регистар III, има поднаслов Архив НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА Plus ultra, представља трећи блок књиге, где су штампани подаци и напомене о песницима, упутство са објашњењима, Канал ФИЛТРА : преглед антологија, избора или панорама поезије, објављених током 20 века (као књиге), или у периодици, као и преглед антологија српске прозе објављених током 20 века, са састављачевим коментарима - без длаке на језику. Ово издање садржи како списак песника чије су песме ушле у овоу антологију, тако и списак песника који нису ушли.
У суштини, састављање једне овакве антологије био је пут ка једној немогућој књизи. Међутим, ово издање је објављено у симболичном, библиографском тиражу.
Постоји дигитална верзија овог издања, и она се може погледати у фондовима Нароне библиотеке Србије. А може се добити и од издавача.

Друго издање Несебичног музеја


Друго издање антологије српске поезије 20. века, које је саставио Мирослав Лукић, 2000. године у Београду, у издању ЗАВЕТИНА:Мобаровог института, на преко 835 стр, формата 21 цм. (ћирилицом). Према речима рецензената, професора универзитета (+ Живана Живковића и Јована Пејчића) антологичар Мирослав Лукић се определио за "одвећ смео - модел антологије или избор текстова између којих су избрисане жанровске границе. У одабраним текстовима Лукића је као антологичара превасходно занимало оно што је поезија (поетско) и што је на једној општој равни повезује без обзира на то да ли су они формално реализовани стихом или прозном фразом. Дакле, састављачеву методу одредио је онај флуид и оно дубинско што чини једно дело литерарним (поетским, естетским), оно за чиме се у књижевности трага и што се настоји протумачити, а што се дефинитивно не да исцрпети и до краја објаснити..." "Антологија НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ у том је погледу нестандардно дело. Од таквих дела највише добија управо култура у којој се појављују, и то у два битна смисла: прво, што је она безинтересно афирмишу, и друго - што од часа свога појављивања слове као изазов, односно позив сличним новим потхватима не само у књижевности већ и у другим областима рада и стваралаштва. - Нема културе у којој овако осмишљене потребе не представљају преку потребу..." До 2006. године објављено је у Београду 6 издања Несебичног музеја.Сва се међусобно разликују, јер је састављач понеке ауторе изостављао, понеке додавао. Све оно што је изостављано из другог, трећег, четвртог и петог издања сабрано је у новој Лукићевој антологији - Антологији опалог лишћа. Тако је сачувано и оно што је искључено, укључено је, дакле, у једну нову књигу, да буде изазов за неке друге састављаче. У том смислу, Лукић као антологичар једва да има премца у српској књижевности. Пошли смо, дакле, трагом овог антологичара, о коме се радозналији могу више обавестити посетом веб сајта http://www.zavetine.com/ . Са овог сајта је и преузета насловна страна корица 2. издања споменуте антологије, која је прави изазов за преводиоце српске поезије у свету...

Овим другим допуњеним издањем Несебичног музеја, у ствари, најављена су Дела Мирослава Лукића - 32 наслова у 35 књига под заједничким насловом Уметност махагонија (2002).

уторак, 05. фебруар 2008.

Рецепција НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА (1)

Прво издање Несебичног музеја, објављено је у Београду, на 504 стр. формата 23 х 21 цм. ћирилицом. Ово издање је објављено као библиофилско у 25о примерака. Издавач је ЗАВЕТИНЕ (Београд, 1999. године). Доживело је леп пријем; листови "Данас" и "Дневник" посветили су, безмало, читаве странице ласкавим критикама овој књизи. (Уопште, када је већ о критикама реч, ова књига је од почетка свога живота, до ове 2008. године, доживела врло мало покуда - само једну једину, кој се, у суштини, своди на недостатак аргумената и гнев једног отпалог песника.) То прво издање има поднаслов Антологија поезије 1938- 1998, и садржи песме 179 песника.
Састављање антологије Несебичан музеј било је - према речима састављача - између осталога и један од начина изласка из лавиринта српске књижевности 20. века. Том антологијом је, на известан начин, започело нешто што је одавно вредело урадити: п р е в р е д н о в а њ е... Тај део одговорног задатка запао је у део - не неком од професора универзитета на српским универзитетима, нити професионалном критичару, већ једном писцу који се превасходно прочуо као песник, романописац, есејиста, уредник, оснивач, библиотекар дугогодишњи... Лукић није састављао антологију антологија (како су га хвалили критичари, за дивно чудо!) , мада ће је већина њених читалаца кроз време баш тако читати; већ као антологију која у себи садржи на десетине скривених антологија. Ту антологију, наравно, не би никада објавили фаворизовани српски издавачи, они монополски и комунистички; треба ли објашњавати и зашто?