УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

четвртак, 31. јул 2008.

Protiv svakog iluzionizma...

Reagovanja dva posetioca ovog Bloga da navodno izbegavamo da objavimo negativne ocene Lukićeve antologije Nesebičan muzej - ne stoje. Objavili smo zamerke. No ne očekujte od nas da na ovom Blogu objavljujemo kojekakve nebuloze tzv. i tobožnje oficijelne srpske književne kritike.
Posetilac ovog Bloga poziva se na tekst Saše Radojičića, prvobitno obelodanjenog na stranicama internet magazina za poeziju Metafora, i u knj. časopisu Letopisa MS. Koliko znamo, kritkovani kritičar i antologičar M. Lukić, reagovao je na Radojičićevu "kritiku", još 2006. godine, u knj. Miroslav Lukić: RUŠENJE DUĆANA LAŽI ( Beograd, Edicija ZAVETINE, 2006, 212 str. (objavljene na CD Večiti čudesni korenovi, tj. Sabrani radova M. Lukića u 22 toma). Lukić se u poglavlju navedene knjige Razaranje bastionaoficijelne literature i kritike (str. 198 i dalje) osvrnuo i na Radojičićevu "kritiku" u fusnotama. Pa da vidimo, kako to sve izgleda.

______
Ove reči su, svakako, na prvi pogled - preterane, ali nužne. Baš kada sam prionuo da časopisnu verziju “Književnih iluzija” uključim u ovu knjigu (početak januara 2006.) oglasila se - kako bi rekao E. Belatukadruz - k. p. Sombor (čitaj: knjževna parohija Sombor) iluzionističkim listićima (trukovanim na Veb sajtu www. sholastic.blogspot.com): ANTOLOGIJE I VREDNOSTI: načini ograničavanja: antologija kao regulator vrednosti. Listići su datovani: “U Sremskim Karlovcima, 12. IX 2005”. Na sedam stranica formata A4, majstor paušalne kritike, đuture - pruža lep, gotovo školski primer kako - da se poslužimo njegovim rečima - “Neistina lako postaje laž...”. (N.B. - Zar neistina i laž nisu isto?) Spomenuti tekstopisac kritikuje antologomaniju (“Samo tokom poslednje četiri godine, prema podacima iz “katalogizacije u publikaciji” (CIP), u Srbiji je objavljeno, ili pripremljeno za objavljivanje, više od četrdeset pesničkih antologija...”), generalizujući:”priređivači i izdavači ovih izdanja....vođeni što komercijalnim, što kulturološkim ambicijama”, “izlaze u susret” nekakvoj “pretpostavljenoj potrebi”. Svoju pažnju “ocenjivač” zadržava “samo na antologijama koje se bave srpskim pesništvom”. Kao glavnu metu svoga “gađanja” odabira dve antologije. Nije mu dovoljno što se bavi iluzionističkim trikovima, hteo bi da bude i sibila: barem sudeći po tome kako se “udvara” nekim drugim “priređivačima” (G. Božoviću i G. Maksimoviću). Somborski iluzionista ne krije svoje simpatije (Leon Kojen, Mihajlo Pantić, Radmila Lazić... Odnosno Zoran Mišić, Miodrag Pavlović... itd.)(Prema većini antologičara 20. veka ja sam se odredio, u nekoliko svojih knjiga, uzgred budi rečeno!) On - kobajagi - kritikuje antologomaniju! Umesto realne kritike i argumenata, iluzionista ima tek iluzije, tj. “ima utisak” (da će nešto preživeti trenutne izdavačke interese) - s kojim može da se slika! Budalaštine i besmislice su mu jača strana “argumentacije”: “Velika je zabluda ako se veruje da kvalitet jedne pesničke antologije zavisi prvenstveno od vrednosti pesama koje se u njoj nalaze”, piše samouvereno. Pa od čega zavise onda, od nečega izvan njih, od nečega neestetskoga, izvanknjiževnoga? Kritikuje tzv. “iskušenje blizine”, koje, kako veli, “pogađa antologičare jednostavno zato što im je način na koji misle i pišu pesnici njihovog vremena prihvatljiviji i bliži nego načini mišljenja i pisanja minulih epoha...” Ispod tobožnje kritike skrivaju se, u stvari, predrasude jednog književnog vampirovića (ili, ako više volite, skorojevića, malograđanina).Po ovom iluzionisti, “Lukić i Danojlić”, kako piše, “u najboljem slučaju, okupljaju vrednosti kojima ih opskrbljuje sensus communis njihovog: našeg vremena. Konačno ograničenje njihovoh antologija je u tome što nisu bile u stanju da postanu regulatori vrednosti. To ograničenje pogađa, ne zavaravajmo se, i Tontićevu antologiju. / Jedan od izlaza koji preostaju antologičaru, jeste da pronađe neke prihvatljive načine ograničavanja. Da širinu svoje antologije nekako svede - posežući za kriterijumima istorijskog, formalnog, tematskog, regionalnog porekla, na bilo koji način koji se može braniti: sada vidimo kako podnaslovi “šesnaest čačanskih pesnika” i “Nevenovi pesnici za decu” zaista nisu ni nepotrebni ni besmisleni, nego ishodi i izrazi potrebe da se pronađu načini ograničavanja...” itd.Zašto somborski iluzionista kritikuje đuture, tj. o jednom trošku, Lukića i Danojlića?Zato što se priređivači antologija pojavljuju i u ulozi izdavača “relativno skupih izdanja”? Zašto insinuira?
“Tako je Miroslav Lukić priredio antologiju pod naslovom NESEBIČAN MUZEJ (srpski pesnici dvadesetog veka, prvo izdanje 1999, drugo izdanje 2000, na 850 strana), a Milutin Lujo Danojlić antologiju OZARENJA (srpsko pesništvo devetnaestog i dvadesetog veka, prvo izdanje 2004, drugo izdanje 2005, na 736 strana). Zastrašujuće cifre. Ali još više od broja strana, osećanje nelagodnosti izaziva broj zastupljenih pesnika. Gde je Milutin Danojlić našao tih 255 imena? Pre nego antologijama, ta izdanja bi smela da se nazovu pregledima ili panoramama - da je napravljen samo još jedan korak više u širinu, bili bi to adresari. Ove antologije ipak zaslužuju našu pažnju; ima smisla baviti se njima u najmanju ruku zbog poštovanja prema unetom trudu i ambiciji, kao i prema izvesnom obliku nesebičnosti koju jedna od antologija izričito stavlja u svoj naslov. (.................)Lukićeva i Danojlićeva antologija su, dakle, dela dostojna naše pažnje i poštovanja, ali ne i dela na čiju budućnost bismo se kladili. Veliki problem ovih priređivača je u tome što su hteli da budu korektni - i pri tom su zaboravili, ili nisu ni znali, da su lepi maniri u carstvu estetskih vrednosti sporedan kvalitet (podvukao priređivač). Želeći da ne zaobiđu nikoga ko je važan, ko je napisao dobru pesmu, ili na koga možda treba računati u otvorenoj dimenziji budućeg vremena, oni su tu želju uslišavali nauštrb jasnog obrisa svojih antologija. Mnogo bolje bi bilo da su rizikovali, da su se bar o nekog krupno ogrešili, ako već nisu mogli da otkriju neko novo ime (podvukao M. L.) jer su ga unapred zatrpali širinom svoga izbora, prigušili novi glas pukom količinom glasova koji u isti mah govore. No, pre nego što ovu dvojicu priređivača optužimo da i nisu mogli da učine ništa bolje s obzirom na svoje limitirane pretpostavke i relativno skromnu reputaciju kao književnih znalaca (podvukao M. L.) (Danojlić se doduše bavi novinskom kritikom poezije i bar po tome je na prvi pogled kompetentniji od Lukića -!!! - M. L.), podsetimo se da ni priređivač poslednje zapaženije antologije srpskog pesništva pre njihovih, priređivač čije književno ime ima mnogo veću specifičnu težinu - Stevan Tontić, nije uspeo odoli opasnom iskušenju blizine. I u Tontićevoj antologiji (MODERNO SRPSKO PESNIŠTVO, 1991) previše je pesnika najnovijeg, priređivačevog vremena, previše je pesnika koje antologičar lično poznaje...”Odavno nisam pročitao ovako nešto bedačko, podmetačko, lažno i kontraproduktivno napisano! Nekorektno, sektaško, licemerno, nadrikritičarski umišljeno. Ukrivačko. Anahrono i sramotno.
Posle ovakvog jednog teksta, ova beskrupulozna varalica, zalutala u literaturu, učinila }e uslugu sebi ako se okrene nekim drugim poslovima i rabotama za koje ima više sklonosti. Da li je taj nikogović uopšte video i prelistao knjige koje tobož osporava? Ako jeste, ako ih je zaista pročitao ili prelistao, pa napisao ono što je napisao, onda je on ne samo vrhunski licemer, već i podlac!
Ne reagujem ovako, zato što je to prva (nemušta) negativna kritika antologije NESEBIČAN MUZEJ, posle šest godina. Vrlo bih zahvalan bio svakom razumnom i predanom argumentovanom kritičkom osvrtu na ono što sam uradio, ali ovde je reč, pre svega, o nečemu sasvim drugom. Pokojni profesor i antologičar Bogdan Popović je to ovako izrazio:“U jednom predgovoru svom, od pre dvadeset godina, pisao sam: “Ne treba zaboraviti da svaki kritičar svojom ocenom ocenjuje na prvom mestu sebe.” On svojom ocenom drugoga pokazuje sebe, - svoj um, svoje znanje, svoje poštenje, celoga sebe, umnog i moralnog. On u svojoj oceni daje ocenu svoje vlastite ličnosti, kao da je tu ocenu drugi napisao: još bolje, jer je ta ocena potpuna, a apsolutno verna istini. I ta ocena ostaje. Kad je neko bude čitao posle pedeset godina, i bude sravnio sa delom o kome je pisana, ona će biti isto tako izrečena jasna i “dokazna” kao i prvog dana.Otuda dalje i ovaj drugi zaključak, rečen u pomenutom predgovoru odmah iza prve rečenice: “Štaviše, ako mu je ocena pogrešna, on onda ocenjuje samo sebe”. Jer istina na kraju, posle dužeg ili kraćeg vremena, uvek izbije i pobeđuje; i ono što je pogrešno rečeno mora otpasti od onoga o kome je rečeno i pasti na onoga koji je rekao. Kako ocena o prvom nije tačna, ostaje tačna samo ocena koju je kritičar dao o sebi...” (Bogdan Popović : Članci i predavanja, SKZ, Beograd, 1932; prvi put objavljeno u Politici, 15. aprila i 6 maja 1930. - Citat prema izdanju:Bogdan Popović:Listići, SKZ, Beograd 1991, esej Sud o sudu, str. 111 - 120; 111 - 112)Dakle, pišući o antologiji NESEBIČNI MUZEJ iluzionista je ocenjivao prvenstveno sebe, svoje iluzije.
On je možda istinit prema sebi, ali nije prema drugima, prema svima drugima! On nije antologičar, dakako, i ocenjujući antologije, pogotovu NESEBIČAN MUZEJ (pomozimo mu da razume makar okasnelo samoga sebe), on je morao misliti na nešto drugo. Pišući svoju nemuštu optužnicu, ova umišljena neznalica je ostavila, crno na belo, jedno besramno svedočanstvo. Ne želim da ulazim u njegove pobude i motive (u to: da li je njegov tekst rezultat izvesne porudžbine nekog od tzv. bosova tzv. oficijelne iliti birokratske literature, ili je pak posledica - lične pesničke - povređene sujete? Bio je uključen, kao pesnik, sa jednom pesmom, u drugo izdanje NESEBIČNOG MUZEJA, ali je u trećem i ostalim izdanjima antologije otpao, tj. ako mu je za nekakvu utehu, uključen je u jednu drugu moju antologiju, Antologiju otpalog lišća, gde su se slegle sve one pesme, ili fragmenti, koje su, otpale iz drugog, trećeg i ostalih izdanja Nesebičnog muzeja).Korektno bi bilo sledeće: da je, dotični, dao barem osnovne podatke o knjigama koje kritikuje. Pošto to nije učinio, da to učinim ja, zbog eventualnih čitalaca ove knjige, danas i sutra.
Do trenutka, kada dotični piše svoju nazovi kritiku, objavljeno je šest izdanja antologije.NESEBIČAN MUZEJ Antologija poezije 1938 - 1998Zavetine, Beograd, 1999, 504 str. vel. formata, tiraž: 250.Na koricama reprodukcija Anđela sa lampom Milene Pavlović Barili. * Recenzenti preliminarnog rukopisa (1996) + Dr Živan Živkovi}, mr Jovan Pejči} * Recenzenti prvog izdanja, 1999: Savatije Ig. Mitrović, Aleksandar Lukić;NESEBIČAN MUZEJ Antologija poezije 1938 - 2000. drugo dopunjeno izdanje. Mobarov institut / Zavetine, Beograd, 2000. 850 str. Tiraž: 500. * Recenzent drugog izdanja Aleksandar Lukić;NESEBIČAN MUZEJ Plus ultra. Antologija poezije 1900 - 2001. treće dopunjeno izdanje. Mobarov institut / Zavetine, Beograd, 2002. 944 str. Tiraž: 100. * Recenzent Aleksandar Lukić;NESEBIČAN MUZEJ Plus ultra. Antologija poezije 1900 - 2001. - prvo, elektronsko izdanje (publikovano na osnovu trećeg štampanog). Mobarov institut / Zavetine, Beograd, 2003. 944 str. Tiraž : 250. * Recenzent Aleksandar Lukić;NESEBIČAN MUZEJ Plus ultra. Antologija poezije 1900 - 2001. - drugo, elektronsko izdanje (štampano na osnovu trećeg, bez Kanala FILTRA). Mobarov institut / Zavetine, Beograd, 2003 - 2004. 606 str. Tiraž : 250. * Recenzent Aleksandar Lukić;i NESEBIČAN MUZEJ Plus ultra. Antologija poezije 1900 - 2001. - Šesto srpsko pregledano, izmenjeno, sažeto KONAČNO izdanje. - Beograd. Krajem juna 2006. - Edicija ZAVETINE . 488 str. Tiraž: 250. (Knjiga je objavljena, kao digitalno izdanje, u okviru Miroslav Lukić DELA VEČITI ČUDESNI KORENOVI. Knj. 3.)Iz stvarnog naslova i podnaslova antologije se vidi (ako čitalac to hoće), da nije onako kako piše iluzionista. { ...”NESEBIČAN MUZEJ (srpski pesnici dvadesetog veka...”) } -što iluzionista vidi drukčije i čita drukčije, i navodi drukčije, može značiti ili da mu nisu adekvatne dioptrije, da je zrikav što bi rekao narod, u šta hoću da verujem, ili pak da ima neku zadnju nameru. Pošto dotičnoga lično ne poznajem, ne mogu se upuštati u dalje spekulacije iz kakvog nedostatka izvire njegov čin. Moguće da je čitao tako kako je pročitao, zato što mu je bila potreba za izvesnom nivelacijom NM sa Danojli}evom antologijom?
Svi koji su bili u prilici da čitaju moje i Danojlićevu antologiju, verovatno će se slatko smejati mnogo čemu. Danojlićeva antologija je došla, objavljena je 5 godina posle prvog izdanja posle NM.
Iluzionista insinuira da su prvo i drugo izdanje NM - skupa izdanja. Žalim zbog toga - oba izdanja sam objavio o svom ruvu i kruvu, ne da bih se obogatio! Dobar deo prvog izdanja je propao u ratu, doživeo je tužnu sudbinu Tontićeve knjige. U ovoj nesrećnoj zemlji većina antologija je u poslednjih pedesetak godina objavljena o tuđem ruvu i kruvu, a ja sam svoje antologije objavljivao zakidajući svojim sinovima mnogo toga! Zbog toga bi, čak i jedan književni diletant, morao da ima razumevanja, zar ne, jer je reč o svojevrsnom samopregoru; jedna umišljena budala se tome ruga! Šta da kažem dugo do: neka mu Bog oprosti jer ne zna šta čini!Iz sadržaja i prvog i poslednjeg izdanja NM vidi se da je ova antologija nešto drugo, a ne ono što misli iluzionista! To je pre svega, kako je uostalom i naslovljen izbor poezije u najširem smislu reči, AZBUČNIK TRAGEDIJE LJUDSKOG POSTOJANJA I UTOPIJA. SFERA MISTIKE - Transfer iz Skladišta Sektor 1 ( poezija, 1900 - 2001. ). Vidi se, dakle, da su 1. i 2. izd. NM, komponovana od 3 registra, tri celine. Prvi registar čini obiman predgovor, koji je više nego pojasnio mnogo toga u vezi srpske poezije 20. veka, on u knjizi zauzima, naravno mnogo manji prostor, što je i prirodno, od samog izbora poezije, tj. Registra 2. Registar 3, koji je možda preobiman, čine svojevrstan Arhiv NM, tj. mnogo toga što srpsko pesništvo 20. veka rasvetljava horizontalno i vertikalno. Taj Arhiv iliti Registar 3 je rezultat višegodišnjeg istraživanja srpskog pesništva. Tamo sam se ja, kao antologičar, odredio prema većini relevantnijih antologija objavljenih u 20. veku (kao posebne knjige, ili u časopisima).
Od 4. izdanja Registar 3 štampao sam kao posebnu knjigu, pod naslovom Kanal FILTRA. Drugim rečima, antologija NM je oivičena, a to iluzionista ukriva! Trpa me u isti koš sa Danojlićem!Zar to nije smešno? Ako iluzionista ima probleme sa vidom, neka potraži, ponavljam, pomoć; ili neka potraži naočare sa odgovarajućom dioptrijom!To da nemam kompetencije, to je vic, neukusan; koji ne bi smislio ni onaj slobodni strelac S. I., koji se bavi smišljanjem viceva!
Spadam u pisce koji su ipak za života, pre šesdesete, uspeli da objave svoja DELA. 2002. objavljena su moja DELA iliti Umetnost mahagonija u 32 knjige, naravno o mom ruvu i kruvu! U okviru tih DELA, kao 5 knjiga, objavljena je i Antologija FENIKS (2 izd., 264 str.) - jedna od skrivenih antologija NESEBIČNOG MUZEJA. Ona takođe ima podnaslov AZBUČNIK TRAGEDIJE LJUDSKOG POSTOJANJA I UTOPIJA. SFERA MISTIKE - Transfer iz Skladišta Sektor 1 ( poezija, 1900 - 2001. ). Ona je oivičena i donekle strožija (u nju je uvrštena - azbučnim redom - poezija 55 autora).
Počev od proleća 2005. objavljuju se moji Sabrani radovi u 20 - ak tomova, tj. konačne verzije mojih DELA pod naslovom VEČITI ČUDESNI KORENOVI. U okviru VEČITIH ČUDESNIH KORENOVA objavljeno je i konačno izdanje Antologije opalog ličća, - one knjige u kojoj su se slegli svi oni stihovi, pesme ili fragmenti pojedinih pesnika koji su otpadali posle 2, 3., 4 i 5. izdanja NM. Objasnio sam, zašto sam to ućinio; zašto sam na izvestan način ukljućio isključeno... To će vremenom biti shvaćeno, ali ne od iluzionista tipa k.p. Sombor!
Naravno, ja sam svestan okolnosti da nisam miljenih oficijalnih bastiona tzv. srpske književne kritike, pa donekle i izdavača, a nije teško pretpostaviti i zašto, ali razgovor o tome treba ostaviti za neku drugu priliku. Iluzionista to zna i manipuliše tom činjenicom...
Napisao sam negde u uvodu u 2. izdanje Antologije FENIKS sledeće redove, koje vredi da ponovim ovde!“... Ovo drugo, (....) izdanje nije idealni oblik Antologije FENIKS. To će, možda, moći da se uradi 2013. ili 2018. godine... Ovo izdanje je selektivno, ali ne prestrogo. Možda će biti od izvesnog uticaja na pesničke generacije, koje dolaze, koje će tek doći. Biće dakako od koristi i mnogim savremenim sujetnim autorima, kojih ovde nema. Ja zato nisam kriv; već drugačiji filtri od onih oficijelnih. Bilo bi korisno da neko drugi, koliko sutra ili kroz godinu - dve, smogne snage i sastavi ono što se u srpskoj književnoj parohiji podrazumeva pod rečju protivantologija. Mada ne verujem u ozbiljnost takvog nauma. No, ipak, nije greh priželjkivati takvo nešto... - U Beogradu, 16. marta 2002.Pregledao sam brda i brda antologija srpske poezije; vrlo je malo primera dobro urađenih antologija. Zaklinjući se tobož u najviše umetničke vrednosti i kriterije, antologičari su se, najčešće, bojeći se najboljih pesnika, nametali hijerarhije i kanonizacije, pri tom su se, zaraženi predrasudama i samoljubivošću, omicali na poledici smicalica vremena i razbijali u paramparčad. U drugoj polovini 20. veka, niz antologičara je oponašalo pre žabe, nego solidne napore ljubitelja i poznavalaca srpske poezije. Predajem ovu knjigu, u okviru mojih Dela, čitaocima kroz vreme, koji me neće maziti; meni to nije potrebno...Ovom izdanju nisu potrebni uvodi, pogovori; eventualnog čitaoca, ako bude zanimalo nešto više o zastupljenim autorima, neka potraži 4. izdanje moje antologije NESEBIČAN MUZEJ Plus ultra , ili obimnu knjigu eseja RELIGIJA POEZIJE ( u okviru mojih DELA )... - Četvrtak uveče, 10. maj 2002. godine”Napisao sam, takođe, u uvodu u 3. konačno izdanje Antologije FENIKS sledeće redove, koje vredi da ponovim ovde!"...Ono što izvodi iz Lavirinta, to je antropološki put - " jedini put saznanja vaseljene".Napisao sam u prvom izdanju: "(...) Antologija FENIKS je, možda, prestroga knjiga, preterano sužen izbor - ali samo na prvi pogled!”Možda je Antologija FENIKS, izbor koji je čini, i preširok, s obzirom na ono što je krajnji smisao stvaralaštva?”*"Taj put pretpostavlja izuzetnu ljudsku samosvest. Samo u samosvesti i ljudskom samoosećanju se otkrivaju božanske tajne", kaže Berajev....Autori koji su zastupljeni u NESEBIČNOM MUZEJU, a izostavljeni u Antologiji FENIKS, neka se ne ljute na sastavljača! Neka porazmisle o večnoj istini mistike, od koje je čoveku i pesniku moguće sakriti se samo u nebiće!Neka se sete reči Hermesa Trismegista:"Gospodar večnosti je prvi Bog, svet je - drugi, čovek - treći. Bog stvaralac sveta i svega što on u sebi sadrži, rukovodi čitavom tom celinom i potčinjava je rukovođenju čoveka..." Genijalni antropološki uvidi nalaze se kod najvećih mistika - gnostika svih vremena. Astrologija je besmrtna po dubokoj ubeđenosti da su na čoveku i njegovoj sudbini odslikani svi slojevi kosmosa, sve nebeske sfere, da je čovek po prirodi kosmičan. Jedino se u mističkoj i okultnoj filosofiji ( koju zvanični, formalni i pragmatični filosofi osporavaju), u njoj i kroz nju, čovek upućivao u tajnu o sebi samom! Jedino su mistici dobro shvatali da sve što se odigrava u čoveku ima svetski značaj i odslikava se na kosmosu."Oni su znali da su ljudske duševne stihije - kosmične, da se u čoveku mogu otkriti svi slojevi sveta, čitav sadržaj sveta. (...) čovek nije beznačajan deo vaseljene, nije njeno parčence, već čitava mala vaseljena, koja u sebi sadrži sve osobine velike vaseljene, koja se odslikava na njoj i nju odslikava u sebi" (Berđajev, SMISAO STVARALAŠTVA : knjiga prva : Ant - Logos, Beograd, 1996, str. 49 - 50).Idealni oblik Antologije FENIKS, u kojoj bi bio izbor iz opusa onih autora koji već prepoznaju ili su na putu da prepoznaju prirodu čoveka kao lika i podobija apsolutnog bića, kao mikrokosmosa, kao najvišeg središta bića, koji su prihvatali suštinsku filosofsku antropologiju i celinu koja počiva na višoj samosvesti čoveka - koja probija granice prirodnog sveta: takav idealni oblik Antologije FENIKS sadržao bi izbor iz opusa srpskih pesnika, koji jedva da bi mogao obuhvatiti desetak imena...” ( M. Lukić: Antologija FENIKS. Treće, konačno izdanje, Beograd, 2005, Edicija ZAVETINE, 180 str, str. 5)
Ovde bih želeo da priključim i jedno Svedočanstvo, objavljeno u č. Treća Srbija 11- 15 / 2004 - 2005, str. 53.Rad na knjizi RELIGIJU POEZIJE I -II, poklopio se sa mojim naprezanjima i izgaranjima, koji su u vezi sa trećim izdanjem moje antologije NM, ali i drugog izdanja Antologije FENIKS. Isto tako, mislim da je RELIGIJA POEZIJE povezana vidljivim i nevidljivim nitima sa nekoliko knjiga mojih eseja objavljenih pre toga (Duhovi, 1; Metafizika u belom odelu, In continuo, 1; sa svim izdanjima Muzeja nemogu}eg ratara), kao i sa mojim uredničkim radom. U suštini, moja knjiga artikuliše istinu o zabludama, iluzijama i urvinama, ne samo pojedinih umetnika, umetničkih pravaca, nego i oficijelne srpske kulture i književnosti 20. veka. Kome je namenjena? LJudima koji su sazreli, ili su u sazrevanju. Ne bogoborcima, nikako ne osobama ogrezlim u blizinama smrti, vlasti, greha i zaborava. Ova knjiga će u početku imati mnogo neprijatelja, - tako sam mislio nekada - ali će vremenom steći i ponekog prijatelja. Glavna ideja koja me je vodila dok sam uobličavao ovu knjigu bila je ideja o Svečoveku ili Istina, iz koje proizilaze sve druge. Svečovek je blizanac svega, sem Boga. On je sin čovečanstva a ne jednoga čoveka i žene. On je svetiljka u tminama. Kad srpski narod, kad njegovi najbolji ljudi nauče ovu bajku, kada je njegova kultura prihvati iskreno, naći će blizanca koga traže, i mir, koji kao sen nevidljivo kasa uporedo sa svakim sedamdeset i više godina. Čoveku je data jedna majka i jedan otac, a blago onima koji živeći steknu dvadeset, trideset, pa i sto trideset. Ne vredi poginuti za otadžbinu, već za bajku materinstva i bratstva, koje sunce koje stotinama vekova kruži iznad čovečanstva od pamtiveka do danas dobro zna i poštuje, a koje ljudi koje smo znali ili nismo znali uglavnom potcenjuju! Koliko je srpskih pisaca 20. veka, živeći i stvarajući u njemu, steklo majki i oćeva? Ko su ti pisci? Ko su im te druge majke i očevi?Glupo je poginuti, ali je još gluplje živeti u takvom neznanju i takvom samozaboravu u kojem današnji čovek živi. U kojem je čitav dvadeseti vek proživeo najveći broj srpskih književnika i umetnika.”U neznanju spomenutog iluzioniste k.p. Sombor, elem, ima više stupnjeva, ima duha drugih i mnogobrojnih oficijelnih književnih parohija, kojima sam se ja suprostavio - kao antologičar i kritičar, romanopisac. Pored ostalog i knjigama Umetnost mahovine: o srpskoj kulturi i poeziji 20. veka (Edicija Braničevo, Požarevac, 2003, 174 str. Ili romanom (Esmer Belatukadruz): Doktor Smrt (Edicija Braničevo, Požarevac, 2003, 184 str.).Smisao ove rečenice {“(Danojlić se doduše bavi novinskom kritikom poezije i bar po tome je na prvi pogled kompetentniji od Luki}a)” } somborskog iluzioniste Saše Radojčića, jer o njemu je sve vreme reč, je ovaj: on je poželeo, trpajući me u isti koš sa M. L. D., i da me zatrpa.
Koliko je to besmisleno i apsurdno, pokazaće se koliko sutra, prekosutra. Ne verujem da bi se na to usudio i jedan običan imbecil sa promašenim ambicijama, a nekmoli jedan čovek čije sam stihove ipak uvrstio u 2. izd. NM, odnosno konačno izdanje Antologije opalog lišća!
Nadam se, da sam pokazao, kakvu je glupost počinio, nedopustivu za osobu koja misli da se bavi književnom kritikom... Ovaj iluzionist koji je prevalio četrdesetu godinu života, ponaša se kao što se u svoje vreme ponašao i spominjani profesor Bogdan Popović: koji nije ni napadao ni branio modernu literaturu, on je naprosto nije primećivao.
Međutim, njegovi učitelji i vođe su na sasvim drugoj strani. Konzervativizam ovog relativno mlađeg čoveka, pa i podlost, način ukrivanja, ili neznanje, neobaveštenost, predrasude za žaljenje su.
Ne bih prihvatio, posle svega, javno izvinjenje zbog toga što je tobožnja kritika NM bez ijednog suštinskog argumenta, licemerna i lažna, ali svu krivicu ne bih svalio samo na potpisnika spomenutoga iluzioniste, baš zato što je tipični junak bastiona oficijelne literature i kritike, samozvanac najviše nalik na vampirovića. Krivac je - i duh književne parohije, vampirski duh krvopija bastiona oficijelne srpske književne literature i kritike. Da li je samozvani književni sudija za prekršaje nastupio po nalogu svojih književnih simpatija, ili prosto da im se dodvori, to više nije i važno. Vremenom će i to isplivati na videlo...
Primenjujući tzv. metod mešavine strogog a licemernog kritikovanja, ovaj ambiciozni čovek je sam sebe ocenio ponajbolje za sva budu}a vremena... (14. januara 2006. Beograd)
*Poštene antologije i tanana vrednovanja usmerena su na poeziju (pre svega na poeziju drugog i trećeg stupnja, gde se poželjno mešaju pevanje i mišljenje), a ne na pesnike. Pesniku je data bezmerna stvaralačka sila da sebi i drugima stvori večnost kakvu poželi. U tome je strahovita veličanstvenost umetničkog, pesničkog, čovekovog bića. I u tome je istovremeno prokletstvo i blagoslov. Divno je i odgovorno biti pesnik - bitan pesnik, jer je takav umetnik po svemu i svačemu besmrtan - i večan. Takav pesnik uprkos svih tih urvina, promašaja, poraza, diskontinuiteta srpske kulture i poezije 20. veka, i onih pojedinačnih, nepopravljivih, oseća, ponekada i raj na zemlji, ne u našem književnom životu, ne na njegovim vašarima, ne u njegovim lavirintima, već u sebi, jer je raj - OSEĆANJE, pre svega. Osećanje Boga. Oseća li pesnik Boga u sebi, već je u raju. Jer ako smo zaista i konačno raščistili sa neplodotvornom i pogubnom pozitivističkom tradicijom u našoj literaturi (kako je tvrdio pre četrdeset i pet godina Z. M. ), naše se osećanje i misao mora završiti Bogom. Gde je Bog, tamo je i carstvo božje, tamo i raj. Srpska duša je imala svoj raj i pakao u dva poslednja veka, i u ovom dvadesetom naročito. Koliko je bio strašan, i da li je bio strašniji od ruskog, procenite. Najstrašnije što se čoveku ( i pesniku, savremenom, danas i sutra) može dogoditi to je da padne tako duboko do poslednjeg zla, do dna, do pakla, koji je "osećanje đavola. Oseća li čovek đavola u sebi, već je u paklu. Jer gde je đavo, tamo je i pakao..."


Odabrane fusnote (str. 193 - 201)
Miroslav Lukić:RUŠENJE DUĆANA LAŽI, 7. knj. digitalnog izd.
Večitih čudesnih korenova, Sabrani radovi, Beograd, 2006, 212 str.

Нема коментара: