УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

среда, 13. фебруар 2008.

Антологичар М. Лукић - месечева линија


Ево шта је Лукић написао сам о себи (негде при крају антологије НМ, 4. издање, стр. 929):

"Лаж води право у смрт.

Најдуховнији. И други. Они први као да су нестали, не видим их, или их све манје виђам међу песницима, писцима. Оних других има доста, можда више него што треба?

Најдуховнији људи, као најснажнији, налазе своју срећу тамо где би други нашли њихову пропаст: у лавиринту, у окрутности према себи и другоме, у покушају; њихово задовољство је самосавлађивање: код њих је аскетизам њихова природа, потреба, инстикт. За њих је тежак задатак привилегија; играти под бременом које друге гуши, окрепа. Сазнање - облик аскетизма. - Они су најчаснија врста људи: то не искључује да су најведрији, најљубазнији. Владају не зато што хоће, већ што јесу; није има дато да буду други. - Други: то су стражари права, заштитници поретка и безбедности, то су отмени ратници, то је пре свега краљ као највиша формула ратника, судија и одржавалац закона. Други су извршни орган најдуховнијих, најближи њима, који на себе узимају све грубо у раду владања - њихови пратиоци, њихова десна рука, најбољи ученици њихови (Ниче).

Најдуховнији су побегли од светлости, чим их све ређе виђам. ДРУГИ немају шта да ми кажу. Кад не могу да их избегнем и када морам да их саслушам, чини ми се да говоре као мртви.

Не: мртви су много одређенији и јаснији. А ствари, које су надживеле своје власнике и сопственике, десет пута говоре јасније. Волим када ми диктирају у перо, и све чешће то бива по месечини - тако теку две паралелне линије, оног што се пише и сенке месечеве. Чак и не треба да ми диктирају: довољан је шапат, шушкетав као ход бубашваба. Не јурим их, не палим светлост да их отерам, очекујући да донесу неку од вести о својим суседима, оним најдуховнијима.

Али само је једна бубашваба шушкетаво изустила познати Пиндаров стих: Ни по земљи ни по води нећеш наћи пут који води Хиперборејцима...

Била је крупна и сјајна, највећа бубашваба коју икад видех. Једна од оних што је живела у ко зна каквим пукотинама, не међу модерним врлинама и другим јужним ветровима.

Месец је неочекивано пробио тамне тешке небеске драперије и обасјао својом светлошћу све докле је поглед допирао; и месечина је покуљала кроз отворен прозор и врата као пљусак мириса расцветаних бокора јасмина; бубашваба је полако нестала у пукотини из које је измилела; сетио сам се да је већ Пиндар знао да Хиперборејци живе с оне стране севера, леда, смрти; и пошао сам за месечевим сенкама и линијама, меким и пригушеним као сјај махагонија. Одлазим коначно од модерности од које су се многи разболели, од гњилог мира, кукавичких компромиса, од све врле нечистоте модерног Да и Не, пут уметности махагонија.

Одлазим да слушам све ствари које су надживеле своје власнике и сопственике, да запамтим сваку реч, и пошто је обиље, напрезање и прибирање снага већ било иза мене, ја сам напредовао стрпљиво и лако, месечевом линијом (наше подвлачење С.М.Г.), тамо: где је наш живот, наша срећа...

Осврнуо сам се неколико пута и учинило ми се да том месечевом линијом гази још неколико прилика, али били су далеко да би им могао разазнати лица... (...)

То је Лукић написао о себи, као антологичару, током 1999-2000. године и хвала Богу да је написао! На основу тих редова може бити разумљивији, као антологичар другима, и сада, и кроз време...

На основу ових редова оцртава се необичан профил антологичара, писца будућности, скоро непознатог, непротумаченог, н е п р о ч и т а н о г...





Нема коментара: