УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

уторак, 05. фебруар 2008.

Рецепција НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА (1)

Прво издање Несебичног музеја, објављено је у Београду, на 504 стр. формата 23 х 21 цм. ћирилицом. Ово издање је објављено као библиофилско у 25о примерака. Издавач је ЗАВЕТИНЕ (Београд, 1999. године). Доживело је леп пријем; листови "Данас" и "Дневник" посветили су, безмало, читаве странице ласкавим критикама овој књизи. (Уопште, када је већ о критикама реч, ова књига је од почетка свога живота, до ове 2008. године, доживела врло мало покуда - само једну једину, кој се, у суштини, своди на недостатак аргумената и гнев једног отпалог песника.) То прво издање има поднаслов Антологија поезије 1938- 1998, и садржи песме 179 песника.
Састављање антологије Несебичан музеј било је - према речима састављача - између осталога и један од начина изласка из лавиринта српске књижевности 20. века. Том антологијом је, на известан начин, започело нешто што је одавно вредело урадити: п р е в р е д н о в а њ е... Тај део одговорног задатка запао је у део - не неком од професора универзитета на српским универзитетима, нити професионалном критичару, већ једном писцу који се превасходно прочуо као песник, романописац, есејиста, уредник, оснивач, библиотекар дугогодишњи... Лукић није састављао антологију антологија (како су га хвалили критичари, за дивно чудо!) , мада ће је већина њених читалаца кроз време баш тако читати; већ као антологију која у себи садржи на десетине скривених антологија. Ту антологију, наравно, не би никада објавили фаворизовани српски издавачи, они монополски и комунистички; треба ли објашњавати и зашто?

2 коментара:

Мирча ПЕК је рекао...

Било би занимљиво када бисте објавили и најоштрије, тј. негативне књижевне критике антологије М. Лукића; мислим - када бисте објавили делове тих критика и аргументацију других критичара, који не робују хвалидбеном клишеу. Поготову што се и сам Лукић, као антологичар и књижевни критичар, залаже и за право на другачије оцене...

Илије В. Лимманович је рекао...

Izgleda da će proteći mnoge vode Dunavom, Savom i Moravom, dok se ne odlučite da date i ponešto od drugačijih književnih kritika, koje ne štede antologičara M. Lukića. Da Vas podsetim:na tekst S. Radojičića "Antologije i vrednosti / NAČINI OGRANIČAVANJA":
ANTOLOGIJA KAO REGULATOR VREDNOSTI
Dvosmislen odnos koji danas preovlađuje prema antologijama poezije, odnos obojen istovremeno sumnjom i očekivanjem, ima uzroke u očiglednoj disproporciji između ukupnog broja antologija koje se kod nas svake godine u sve većem broju objavljuju, i osećanja da još uvek nije dovoljno ispunjen prostor za njih u aktuelnom čitalačkom iskustvu. Samo tokom poslednje četiri godine, prema podacima iz „katalogizacije u publikaciji“ (CIP), u Srbiji je objavljeno, ili pripremljeno za objavljivanje, više od četrdeset pesničkih antologija, a samo ove godine, do avgusta, već petnaestak: od onih čiji priređivači hrabro stavljaju na korice pridev „svetski”, preko antologija pojedinih nacionalnih književnosti, odnosno srpskog pesništva i pojedinih njegovih stilsko-istorijskih perioda, do tematskih, regionalnih, pa i nekih sasvim usko i specifično određenih antologija (npr. antologija dobitnika određene književne nagrade). Toliki broj pesničkih antologija, pretpostavljamo, svedoči o gorućoj potrebi za izdanjima te vrste u čitalačkoj kulturi i književnoj javnosti; priređivači i izdavači ovih izdanja toj pretpostavljenoj potrebi izlaze u susret vođeni što komercijalnim, što kulturološkim ambicijama (u koje spadaju npr. osnovno informisanje i edukacija čitalačke publike, afirmisanje određenih estetskih i književnih vrednosti, podsticanje poetičke samosvesti, i slično)."
S. R. ovako kritikuje Nesebičan muzej M. Lukića :
"Zanimljivo je da su u poslednje vreme iz štampe izašle dve obimne antologije srpskog pesništva, čiji se priređivači pojavljuju i u ulozi izdavača ovih – naglasimo to – relativno skupih izdanja. Tako je Miroslav Lukić priredio antologiju pod naslovom Nesebičan muzej (srpski pesnici dvadesetog veka, prvo izdanje 1999, drugo izdanje 2000, na 850 strana), a Milutin Lujo Danojlić antologiju Ozarenja (srpsko pesništvo devetnaestog i dvadesetog veka, prvo izdanje 2004, drugo izdanje 2005, na 736 strana). Zastrašujuće cifre. Ali još više od broja strana, osećanje nelagodnosti izaziva broj zastupljenih pesnika. Gde je Milutin Danojlić našao tih 255 imena? Pre nego antologijama, ta izdanja bi smela da se nazovu pregledima ili panoramama – da je napravljen samo još jedan korak više u širinu, bili bi to adresari. Ove antologije ipak zaslužuju našu pažnju; ima smisla baviti se njima u najmanju ruku zbog poštovanja prema unetom trudu i ambiciji, kao i prema izvesnom obliku nesebičnosti koju jedna od antologija izričito stavlja u svoj naslov. Time, naravno, ne želimo da implikujemo da nema smisla baviti se antologijama koje u podnaslovu nose određenje „šesnaest čačanskih pesnika“ ili „Nevenovi pesnici za decu“, niti da kažemo da takve antologije nemaju smisla. Nikako – i one su smislene i potrebne, samo što tu potrebu i taj smisao ni u kom slučaju ne treba preuveličavati.
Lukićeva i Danojlićeva antologija su, dakle, dela dostojna naše pažnje i poštovanja, ali ne i dela na čiju budućnost bismo se kladili. Veliki problem ovih priređivača je u tome što su hteli da budu korektni – i pri tom su zaboravili, ili nisu ni znali, da su lepi maniri u carstvu estetskih vrednosti sporedan kvalitet. Želeći da ne zaobiđu nikoga ko je važan, ko je napisao dobru pesmu, ili na koga možda treba računati u otvorenoj dimenziji budućeg vremena, oni su tu želju uslišavali nauštrb jasnog obrisa svojih antologija. Mnogo bolje bi bilo da su rizikovali, da su se bar o nekog krupno ogrešili, ako već nisu mogli da otkriju neko novo ime jer su ga unapred zatrpali širinom svog izbora, prigušili novi glas pukom količinom glasova koji u isti mah govore. No, pre nego što ovu dvojicu priređivača optužimo da i nisu mogli da učine ništa bolje s obzirom na svoje limitirane pretpostavke i relativno skromnu reputaciju kao književnih znalaca (Danojlić se doduše bavi novinskom kritikom poezije i bar po tome je na prvi pogled kompetentniji od Lukića), podsetimo se da ni priređivač poslednje zapaženije antologije srpskog pesništva pre njihovih, priređivač čije književno ime nesumnjivo ima mnogo veću specifičnu težinu – Stevan Tontić, nije uspeo da odoli opasnom iskušenju blizine. I u Tontićevoj antologiji (Moderno srpsko pjesništvo, 1991) previše je pesnika najnovijeg, priređivačevog vremena, previše je pesnika koje antologičar lično poznaje..."
Itd.